„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Тражим помиловање – лирске дискусије с Душановим закоником
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Нови хладни рат и Србија
Сувишни људи
У свету маште и снова
Трунто – остварени сан
Отац мој; антологија песама о оцу српских песника рођених у 20. веку 