Звјездани вијенац изнад планине

„На мо­мен­те овај ро­ман је ауто­би­о­граф­ски, за­тим ро­ман о ро­ма­ну, по­тра­ге за про­то­ти­по­ви­ма прет­ход­ног ро­ма­на (‘Гле­дам зви­је­зде пре­ко пла­ни­не’), мо­за­ик ствар­них и из­ма­шта­них пор­тре­та, ре­кон­струк­ци­ја ствар­них и фик­тив­них днев­ни­ка и пре­пи­ске, са­мо­про­пи­ти­ва­ње пи­сца и ње­го­вих ли­ко­ва… Уисти­ну по­ку­шај раз­го­во­ра с ли­ко­ви­ма из зби­ље и уобра­зи­ље, ка­ко сто­ји у под­на­сло­ву. И уисти­ну је­дан ори­ги­на­лан књи­жев­ни екс­пе­ри­мент ко­ји со­бом но­си мно­штво иза­зо­ва.

Оп­шти и не­двој­бе­ни ути­сак је да ро­ман зах­ти­је­ва бри­жљи­вог и стр­пљи­вог чи­та­о­ца јер је плод не са­мо да­ро­ви­тог пор­тре­ти­сте ли­ко­ва и ка­рак­те­ра већ и ин­те­лек­ту­ал­ца ши­ро­ког ра­спо­на ин­те­ре­со­ва­ња: пси­хо­а­на­ли­за, ка­рак­те­ро­ло­ги­ја, ет­ноп­си­хо­ло­ги­ја ду­бо­ких фи­ло­зоф­ских уви­да прот­ка­них искре­ном по­бо­жно­шћу пра­во­слав­ног чо­ве­ко­љу­бља. Не­ки ње­го­ви сег­мен­ти мо­гу ко­мот­но да сто­је као за­себ­ни есе­ји: о уста­шким и по­тур­че­њач­ким зло­чи­ни­ма, ко­ри­је­ни­ма и об­ли­ци­ма бал­кан­ског бра­то­у­би­ла­штва, ка­то­лич­ком про­зе­ли­ти­зму, аме­рич­ком и уоп­ште за­пад­њач­ком су­но­вра­ту у роп­ство мо­ћи нов­ца, по­тро­шач­ке ци­ви­ли­за­ци­је… […]

Ни­ма­ло ни­је би­ло ла­ко ауто­ру ро­ма­на Ми­ла­ди­ну Ћо­со­ви­ћу (у књи­зи је ње­гов al­ter ego Мр­гуд За­та­рац) да у тра­га­њу за сво­јим ствар­ним и из­ми­шље­ним ли­ко­ви­ма, у по­нов­ном су­сре­ту са њи­ма, у тра­га­њу за сми­слом свог и њи­хо­вог жи­во­та, са­мо­про­пи­ти­ва­њу. Ауто­ро­ви из­ма­шта­ни ли­ко­ви ско­ро исто­вјет­ном тер­ми­но­ло­ги­јом са­мо­а­на­ли­зе по­ку­ша­ва­ју да тај сми­сао до­ку­че, да се оспо­ље у сво­јим чи­но­ви­ма и осје­ћа­њи­ма: ље­ка­ра, ме­ди­цин­ске се­стре, са­о­сје­ћа­њу и са­пат­њи. Ка­ко у лич­ној и по­ро­дич­ној тра­у­ми на­пи­па­ти ста­зи­цу аутен­тич­не кре­а­тив­но­сти, уз­ди­за­ња до но­вих са­зна­ња и уви­да у вла­сти­ти ко­лек­тив­ни удес. А пи­сац Мр­гуд са бр­да на­го­ми­ла­них го­ди­на из­но­ва да осмо­три жи­вот: мла­дост очи­ма ста­ро­сти и ис­ку­ства.“ (Из Поговора Добрила Аранитовића)