„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Почело је са сновима
Клон
Умиљанкa
Порука животиња
Којекуде – Срби у памет се
Портрети највећих српских индустријалаца, књига друга
Живот и пјесма
Сто песама за Максима
Српска православна црква у Фочи
Шаљиве народне песме
Звјездани вијенац изнад планине
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Пивска сновиђења
Нове песме за нове осмехе
Уговорна казна, у праву, пракси и теорији
Црвени руж
Ружокрадица 