А возови су пролазили, давно…

Нај­но­ви­јом књи­гом с на­сло­вом А во­зо­ви су про­ла­зи­ли, дав­но…, Гор­да­на Вла­хо­вић, им­пре­сив­ном на­ра­ци­јом ар­ти­ку­ли­ше тра­га­ње за иден­ти­те­том лич­ног и исто­риј­ског ко­да по­сто­ја­ња. Сен­зи­били­те­том пје­сни­ка, при­по­вје­да­ча и есе­ји­сте об­ли­ку­је сви­јет умјет­нич­ке ствар­но­сти, ко­ја ну­ди ка­тар­зич­не до­жи­вља­је и спо­зна­је.

У те­мат­ским кру­го­ви­ма про­ла­зно­сти, ли­ко­ви се но­се с пат­њом, жу­де­ћи из ма­ло по­зна­те до ни­кад до­сег­ну­те ра­до­сти. Отва­ра­ју ду­шу у раз­во­ју не­ти­пич­не фа­бу­ле, ко­ја се од­ви­ја у ко­ла­жу сли­ка. Про­ду­бљу­ју се ре­флек­си­је о не­мо­ћи да се за­у­ста­ви оно што је не­за­у­ста­вљи­во… (Из поговора Ружице Комар)