Јубилеј и остало

„Бу­њев­че­ве при­че као да по­зи­ва­ју чи­та­о­ца да се у ма­шти пре­о­бра­жа­ва јер се и са­ме пре­о­бра­жа­ва­ју, јер су ди­ја­ло­шке и ди­ја­лек­тич­ке, у не­пре­ста­ном су­ко­бу те­за и ан­ти­те­за, али без на­мет­ну­тих или чак при­кри­ве­них син­те­за.  Је­дан исти лик и је­дан исти до­га­ђај, ви­ше при­ча у ис­тој при­чи, по­сма­тра­ју се из ра­зних угло­ва, оспо­ра­ва­ју се, до­зи­ва­ју но­ве угло­ве по­сма­тра­ња ра­ди ме­ђу­соб­ног спо­ре­ња или укр­шта­ња.

Фан­та­сти­ка? Ка­ква фан­та­сти­ка? Пси­хо­ло­шка фан­та­сти­ка? Па­ро­ди­ја фан­та­сти­ке? Фан­та­сти­ка про­же­та Бу­њев­цу свој­стве­ним ху­мо­ром и иро­ни­јом? Или све то, као и у ни­зу дру­гих Бу­њев­че­вих при­ча, и не­што дру­го, увек код овог пи­сца и не­што дру­го, ако ни­је и не­што обр­ну­то, из­вр­ну­то и за­вр­ну­то, да би се чи­та­лац за­вео с јед­ног пу­та и пре­шао на дру­ги, да би за­лу­тао и сам по­чео да тра­жи пра­ви пут, ако та­квог има, да би са рас­кр­шћа пу­те­ва ишао на све че­ти­ри стра­не и опет се вра­ћао на рас­кр­шће, јер му не­ки скри­ве­ни пу­то­каз по­ка­зу­је пра­вац на пе­ту, фан­та­стич­ну стра­ну.“ (Из поговора Александра Петрова)