„Буњевчеве приче као да позивају читаоца да се у машти преображава јер се и саме преображавају, јер су дијалошке и дијалектичке, у непрестаном сукобу теза и антитеза, али без наметнутих или чак прикривених синтеза. Један исти лик и један исти догађај, више прича у истој причи, посматрају се из разних углова, оспоравају се, дозивају нове углове посматрања ради међусобног спорења или укрштања.
Фантастика? Каква фантастика? Психолошка фантастика? Пародија фантастике? Фантастика прожета Буњевцу својственим хумором и иронијом? Или све то, као и у низу других Буњевчевих прича, и нешто друго, увек код овог писца и нешто друго, ако није и нешто обрнуто, изврнуто и заврнуто, да би се читалац завео с једног пута и прешао на други, да би залутао и сам почео да тражи прави пут, ако таквог има, да би са раскршћа путева ишао на све четири стране и опет се враћао на раскршће, јер му неки скривени путоказ показује правац на пету, фантастичну страну.“ (Из поговора Александра Петрова)