„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Вилин коњиц
Истина о смрти је лаж
Преобразбе
Вајар свјетлости
С Итаком на уму. Огледи о поезији Александра Петрова
Поглед из оштрог угла
Коштана врпца
Живот и пјесма
Здраво, како је на земљи
Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода
Небеска Скадарлија
Кључеви живота
Добрички цветови
Везмарово сећање
Док неба буде
Врата вјетрена – сабране пјесме
Kosmički kentauri 