„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
¿Qué diría Che?
У хоризонту филозофске историје
У лавиринту стихије савременог света, питања и чуђења
Ширином ме притишће равница
Звјездани вијенац изнад планине
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Сунчани поздрав
Ипак у небо погледам често
Библиографија о геноциду над српским народом у XX веку
Пријевор, одвајкада у окружењу природних лепота 