„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Не тражим да знаш
Причај бако још
Ена са насловне стране
Црнотравац
Сто песама за Максима
Егзибициониста и други
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
Сложио чича стотину прича
Почело је са сновима
Уговорна казна, у праву, пракси и теорији
Истина о смрти је лаж
Минут ћутања; епизоде из босанског рата 1992–95.
Слика
Вожд Карађорђе у руским хроникама
Знамените жене и владарке српске
Свакидашње приче
Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића
Прегршт прича
Prošle noći
Шишке и заљубишке
Panonska trilogija 