„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
Почело је са сновима
Клон
Умиљанкa
Порука животиња
Којекуде – Срби у памет се
Портрети највећих српских индустријалаца, књига друга
Живот и пјесма
Сто песама за Максима
Српска православна црква у Фочи
Шаљиве народне песме
Звјездани вијенац изнад планине
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Пивска сновиђења
Нове песме за нове осмехе
Уговорна казна, у праву, пракси и теорији
Црвени руж
Вајар свјетлости 