„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
Звјездани вијенац изнад планине
Дванаест
Браћа
Мајка у пољу камилице
Filozofija u raskoraku 1. Čvorišta
Сабрана дјела, Пад Крајине
Слике и сећања
Одјеци Шурманачке јаме
Poesie d’oltremare: un sussurro dalla Serbia all’Italia. Srbija šapuće Italiji
Браћа Хајдуковићи
Истина о смрти је лаж
Протини записи
Живот и пјесма
Бескрајна чуда
Очи Симониде Лепе
Приче о истинама 