„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
Свих ових дана
Вук у ратној причи
Косово и Метохија – српска баштина
Споменица погинулих и умрлих старешина српске војске у рату 1914–1918
Тетоважа ума
Приче од којих се расте
Браћа
Сабрана дјела, Кратки романи 1
На удици
Српско-турски рат 1912.
Тражим помиловање – лирске дискусије с Душановим закоником
Bea
Догађај код „Српске круне“
Moć i moral 3. Ponašanje i dobar život
Тражим реч
Putem zaspalog vetra
Турцизми у пивском говору
Моћ умјетничке ријечи
Добрички цветови
Распукле зоре
Звјездани вијенац изнад планине
Приче о истинама 