„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
The Ray of the Microcosm
Војникова бресква
Нешто између… добра и зла
Вожд Карађорђе у руским хроникама
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Jezik i utelovljenost
Зашто ти ово говорим
У звезданој смоли
Два крста и једна крв
Вилма
У лепој домовини Лужичких Срба
Пусте горе питоме долине
Шума савијеног дрвећа
Не тражим да знаш
Колонија Сечањ; спомен-књига поводом 65 година колонизације
Само за љубав
Напукла земља. Лична прича о Босни
Крваво љето у Љубињу 1941.
Душа на длану 