„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Бешчашће ближњих
Вилма
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Године учења
Поп Јовичина буна
Through Genocide to a Greater Croatia
Потапање ветра
Inovacije kao faktor konkurentnosti finansijskog sektora Еvropske unije
Кључеви живота
Капетанова сабља
Проповед 