У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода
Moj brat Jovan Rašković
С Итаком на уму. Огледи о поезији Александра Петрова
Велико срце
Порука животиња
Fanika
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Одлазак
Праскозорје
Прамен среће
Смоква у Београду
Епископија захумско-херцеговачка
Правописна норма тишине
Под царским вешалима. Терор над Србима у Босни и Херцеговини 1914–1918 – према извештајима листа „Српска зора“
Ратни сукоби на границама Републике Српске 1992.
Вук у ратној причи
Приређивање Кочића – обмане и промашаји
Похвала међу рекама
Порука мудрог зеца
Унац од најстаријих времена до краја XVI века
Пале у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992–1995
The Keys to Life
Смрт, буђење
Исповест Вуку
Скит
Помени
Име ми је љубав
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања 