„Ни странице ове поеме, ни хиљаде и хиљаде других страница до сада написаних, нису довољне да опишу зверства непријатеља и Исусове муке нашег народа у Другом светском рату. Живот и смрт, ране и ожиљци, бол и непребол, збегови и логори, сећање и незаборав прате сваки рат. […]
А ja настојим да, на свој начин, примерен мом осећању трагедије, мојој побуни против злочина, искажем страдање нашег рода, као васкрснуће. Једино тако и могу, никако другачије. Сложићу се са тумачима Змајеве песме да су гробови и својеврсни светионици, то јест путокази. Да, ти светионици у узбурканом мору разних страхота и људских недела, постају узори и светло другима које обасјава чин храбрости, родољубља, људскости. У сваком праху и пепелу, како нас историја хришћанства учи, остаје нека искра, неки импулс који враћа у живот.“ (Ауторка)
Слике и сећања
Čovek i sloboda 2. Muka s istinom i slobodom
Српска народна Европа – роман о вестима дана
Клетва поља Суранова
Приче из Новог Травника
Зрење
Сувишни људи
Savremenija poimanja politike 1. Shvatanja politike krajem 19. i početkom 20. veka
Filozofija u raskoraku 1. Čvorišta
Ја-Тара
Starija poimanja politike 1. Antička shvatanja politike
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka
Искре
Двострукe рефлексиjе
¿Qué diría Che?
Карађорђе и први српски устанак
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice 