Касно је за реванш

„По­е­зи­ја Ду­шка Но­ва­ко­ви­ћа озна­ча­ва из­ве­сну ди­ја­лек­тич­ку прет­по­став­ку о све­ту; она је­сте емо­тив­на ре­ак­ци­ја на све што се зби­ва, али та емо­тив­ност, на­рав­но, ни­је без осно­ва, јер је мо­ти­ви­са­на дру­штве­но-исто­риј­ским окол­но­сти­ма и сво­је­вр­сном пре­пи­ском са њи­ма. Мно­ге ње­го­ве књи­ге ис­пи­са­не су у фор­ми по­ет­ско-фе­но­ме­но­ло­шког пси­хо­днев­ни­ка у ко­ји­ма је опе­ва­но све што је пе­сни­ка окру­жи­ва­ло и све што је про­жи­вео, али не из пу­ке по­тре­бе да би апо­стро­фи­рао по­је­ди­не де­та­ље из соп­стве­не би­о­гра­фи­је, од­но­сно ин­ти­ме, већ да по­ка­же ка­ко се у чо­ве­ку жи­вот фор­ми­ра и рас­круп­ња­ва, ка­ко по­ста­је исто­риј­ско ис­ку­ство, ка­ко осло­ба­ђа спу­та­не енер­ги­је и при­кри­ве­не све­то­ве – и нај­зад, да по­ка­же ка­ко сам чо­век у пе­снич­кој ви­зи­ји осло­ба­ђа сво­ју лич­ност и при­ла­го­ђа­ва се но­вим (не)при­род­ним, (не)дру­штве­ним и исто­риј­ским си­ту­а­ци­ја­ма…

Пе­сме Ду­шка Но­ва­ко­ви­ћа и у књи­зи Ка­сно је за ре­ванш оства­ре­не су у јед­ном за­ле­ту, у ве­ли­ком на­дах­ну­ћу, из­ву­че­не су, ре­као бих из са­мог жи­во­та, из ду­ше, из чо­ве­ко­вих по­тре­сно раз­и­гра­них чу­ла, из слут­њи, из не­сре­ће. Иако пе­сник раз­ла­же го­то­во бес­ко­нач­ну ду­би­ну бо­ла, пе­сме су се у ње­му огла­си­ле као не­по­но­вљи­ва умет­нич­ка ле­по­та. У свом на­дах­ну­ћу она је из­ве­де­на из не­у­мо­љи­ве пси­хич­ке ре­ал­но­сти; она је­сте сво­је­вр­стан об­лик ре­ал­но­сти ко­ји от­кри­ва на ко­је се све на­чи­не ма­ни­фе­сту­је људ­ска не­сре­ћа и ни­штав­ност жи­во­та; ка­ко се чо­ве­ко­во и ду­хов­но и пси­хо­фи­зич­ко из­гнан­ство из жи­во­та уте­ме­љу­је у ње­му у оним тре­ну­ци­ма кад по­гу­би сва упо­ри­шта и кад се по­ки­да­ју мо­сто­ви ко­ји га ве­зу­ју са све­том.“ (из Поговора Зорана Богнара)