Душко Новаковић
Песник, преводилац и антологичар, Душко Новаковић рођен је 1948. у Подгорици. Школовао се у Македонији, Црној Гори и Србији, а кратко је студирао југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Скоро три деценије био је запослен у „Југословенском аеротранспорту“ (ЈАТ) на разним пословима компаније и паралелно уређивао поезију у неколико књижевних листова и часописа: „Књижевна реч“, „Књижевност“, „Књижевне новине“, „Књижевни магазин“ и месечна ревија за културу и умјетност „Овдје“.
О стваралаштву овог аутора објављено је неколико критичкотеоријских зборника – контексти тумачења, сагледавања и осветљавања поетике и позиције Новаковићеве поезије, са акцентом на изразиту усмереност према песничком правцу веризма и веристичкој компоненти говора у српској поезији.
Душко Новаковић се бавио и превођењем са македонског језика, и поезије и прозе. „Отворени књижевни форум Цетиња“ (ОКФ) штампао је његову антологију савремене послератне македонске поезије – „Сан над хартијом“. Тој антологији претходиле су десетине појединачних преведених књига и збирки савремених македонских песника, од најстаријих до најмлађих.
Између дебитантске збирке песма „Зналац огледала“ (1976) и збирке „Подеротине на врећи“, до збирке „Касно је за реванш“ (2023) Новаковић је објавио двадесетак песничких наслова и више избора на српском и језицима народа бивше Југославије, али и на неколико страних језика. Познатије његове збирке носе следеће наслове: „Надзорник кварта“, „Достављено музама“, „Ходником“, „Стационарије – песме рата и месечарења“, „Сметењаков цртеж“, „Тупан и његов педагог“, „Клупе ненаграђених“, „Кад ћемо светла погасити“, „Кратке песме и једна подужа о презиру“, „Овуда је прошао Башо“ (песнички дневник из Јапана), „Право на конфете“, „Биоскоп Лемијер“, „Чему вика“, „Несећање“, „Мој отац сер Лоренс Оливије“, „Капитулација“, „Усхићење“, „Скрхани музиканти“, „Зовите ми Хичкока“, „Вежбанка из природописа“.
Преводима његове поезије бавили су се: Јон Милош, Ерос Секви, Манфред Јенсен, Роберт Ходел, Јулијан Корнхаузер, Гжегош Латушински, Франтишек Липка, Карол Хмел, Роберт Шербан, Матеја Матела, Силвија Монрос Стојаковић, Матеја Бор, Иван Добник, Чарлс Симић, Богомил Ђузел, Ристо Лазаров, Лилјана Дирјан, Милош Линдро, Роберт и Љиљана Фрезије, Борис Лазић, Марјан Пугартник, Кајоко Јамасаки Вукелић, Златко и Јан Красни.
Као учесник и гост многих песничких фестивала у свету говорио је своје стихове заједно са познатим песницима међу којима су били: Роберт Рождественски, Булат Окуџава, Рафаел Алберти, Еуђенио Монтале, Никита Станеску, Ђео Богза, Ежен Гилвик, Леополд Седар Сенгор, Ален Гинзберг, Блаже Конески, Мак Диздар, Шејмас Хини, Брајан Петен, Васко Попа, Тадеуш Ружевич, Томас Шапкот, Генадиј Ајги, Фазил Хусни Дагларџа, Ханс Магнус Енцесбергер, Хусто Хорхе Падрон, Амрита Притам, Марк Стренд, Томаж Шаламун, Петар Хандке.
Добитник је књижевних награда, признања и повеља: „Милан Ракић“, „Млада Струга“, „Бранко Миљковић“, „Змајева награда“, „Дисова награда“, награда „Даница Марковић“, „Барски љетопис“, „Васко Попа“, „Ристо Ратковић“, „Исток Запад“, „Награда и признање града Београда“, за збирку песама „Клупе ненаграђених“. Такође је награђен и наградом „Ђура Јакшић“, „Десанка Максимовић“, „Стеван Пешић“, „Венац Лазе Костића“ (награда сомборске библиотеке „Карло Бјелицки“), „Златни беочуг“ Културнопросветне заједнице Србије, међународном наградом „Арка“, „Арс ЛонгаДимитрије Митриновић“, наградом „Војислав Брковић“, „Вински подрум Радовановић“, међународном наградом „Велика Базјашка повеља“ (Румунија), међународном наградом и одликовањем „Блаже Конески“ (Македонска академија наука и уметности) за изузетан допринос у унапређивању културних односа и сарадње Републике Србије и Републике Северне Македоније. Добитник је и награде „Јован Скерлић“ (2023).
Живи у Београду.
