„О тридесетогодишњици болног и трагичног збитија, страдања дванаест недужних бањалучких беба, примереном књигом оглашава се Драгица Ђекић, песникиња из Републике Српске. Што се догодило оног злог пролећа, прве године грађанског рата који је буктао у Босни и Херцеговини. Крвави ратни пламен већ је увелико трајао и у неким другим деловима некадашње југословенске државе. А охоли и моћни за све су оптужили српски народ, који је у темеље такве државне заједнице, у два светска рата, приложио неизмерне људске жртве. И према коме су применили безобзирне одмазде, казнене мере и санкције. Међу које спада и онемогућавање авионског лета, како би се из Београда допремио медицински кисеоник, спасоносан за невина и немоћна људска бића, тек приспела на овај свет.
О трагичним последицама оваквог безумног чина говори у својој певанији Драгица Ђекић, у свесци стихова управо насловљеној Дванаест. Чији почетни стих до неба болно звучи: ‘Од страшне истине срце зебе’. У песничко обликотворној форми поеме, са примесама тона баладе, тужбалице… Свему овоме њен песнички глас је примерен, наглашеним саосећањем и дубином бола, језичком баладичном интонацијом и стишаном мелодијом. Које приличе осећајном женском песничком бићу, које је истовремено мајка и дугогодишњи просветар, по свом људском сензибилитету блиско дечјим бићима. Такође је, превасходно, и песник за децу, који добро познаје дечје душе и свет. Све је ово битан залог за овакав посебан песнички тон и пев, који су подстакнути и чињеницом да је све доживљено и болно преживљавано из непосредне близине.” (Из поговора др Мића Цвијетића)