„Ни странице ове поеме, ни хиљаде и хиљаде других страница до сада написаних, нису довољне да опишу зверства непријатеља и Исусове муке нашег народа у Другом светском рату. Живот и смрт, ране и ожиљци, бол и непребол, збегови и логори, сећање и незаборав прате сваки рат. […]
А ja настојим да, на свој начин, примерен мом осећању трагедије, мојој побуни против злочина, искажем страдање нашег рода, као васкрснуће. Једино тако и могу, никако другачије. Сложићу се са тумачима Змајеве песме да су гробови и својеврсни светионици, то јест путокази. Да, ти светионици у узбурканом мору разних страхота и људских недела, постају узори и светло другима које обасјава чин храбрости, родољубља, људскости. У сваком праху и пепелу, како нас историја хришћанства учи, остаје нека искра, неки импулс који враћа у живот.“ (Ауторка)
Moć i moral 3. Ponašanje i dobar život
Егзибициониста и други
UVOD U FILOZOFIJU 1. Pitanja
Не волим лимун
О граде мој; завичајна антипоема
Uvod u filozofiju 3. Problemi
Пут до истине
Тешко је бити утишан до краја
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka
Elementi filozofske antropologije 1. Zagonetka čovek
Мирис фочанских ружа
Приче о истинама
Тражим реч
Шта би рекао Че 