„Ни странице ове поеме, ни хиљаде и хиљаде других страница до сада написаних, нису довољне да опишу зверства непријатеља и Исусове муке нашег народа у Другом светском рату. Живот и смрт, ране и ожиљци, бол и непребол, збегови и логори, сећање и незаборав прате сваки рат. […]
А ja настојим да, на свој начин, примерен мом осећању трагедије, мојој побуни против злочина, искажем страдање нашег рода, као васкрснуће. Једино тако и могу, никако другачије. Сложићу се са тумачима Змајеве песме да су гробови и својеврсни светионици, то јест путокази. Да, ти светионици у узбурканом мору разних страхота и људских недела, постају узори и светло другима које обасјава чин храбрости, родољубља, људскости. У сваком праху и пепелу, како нас историја хришћанства учи, остаје нека искра, неки импулс који враћа у живот.“ (Ауторка)
Nepoznati gost
Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – Photomonograph / Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија
Порука мудрог зеца
Andrićeva Ćuprija – Andrićs Brucke
А возови су пролазили, давно...
Мала приношења
Прави Сремац има три шешира
Трунто – остварени сан
Тајна Совиног дола
Шта би рекао Че 