„…Сва догађања, све оно што ме окружује, стиже до мене у стиховима. Ја стихове не смишљам. Бележим само, на неки свој начин, поруке које долазе. Не успевам увек све да запишем. Нешто проструји, одлети неповратно. Можда неком другом песнику. Ако!
Није ми јасно шта жели да каже онај ко изјави да пише поезију за децу. Дружење са децом је дијалог. Деца виде много више него што већина одраслих претпоставља. Тачно, немају искуства. Шта ће им! Имају нешто моћније, истанчаније, нешто помоћу чега откривају право значење општег привида. Дакако само док им се то нешто, Богом дано, постепено не сатре утеривањем у постојеће, већ устаљене шеме. Али не успева то баш увек или бар не до краја. Неко се провуче. Срећом.“ (Олга Симеуновић)
Завичајни записи
Вајар свјетлости
Luna mi je svedok
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Босанска голгота, слом снага ЈВоУ у Босни 1945. године
Jevrejka Behara; sarajevska legenda
Mocambo
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Шта би рекао Че
Портрети највећих српских индустријалаца, књига друга
Српска народна Европа – роман о вестима дана
Мирис бадема у Камбоџи
Хашка подморница: дневничке белешке и размишљања хашког притвореника
Очи сунчеве
У времена кругу
Како, Вуче, деца уче 