„Недељко Попара је својим животним опредељењем војник, по образовању социолог, а по вокацији поета. Ако томе додамо да је и српски гуслар – ето разлога да боље схватимо зашто је узео десетерац као једину форму, да се њим прошета кроз српску историју од најранијих почетака до данашњих дана.
Ова његова поема Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања, има нешто више од три хиљаде стихова, које од првог до последњег прати рима, па је пријемчљиво за ухо и лакше се памти, а пошто је десетерац може се казивати и уз гањиве гусларске струне, па ето мелема и за душу…“ (из поговора Божидара М. Глоговца)
Сунчани поздрав
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Јахорина 1992–1996, дневник
Mokambo
Свитак над Лепеницом
Писмо галебу
Putem zaspalog vetra
Косово и Метохија – српска баштина
Којекуде – Срби у памет се
Док неба буде
Јелена, мајка које нема
Сложио чича стотину прича
Од Бога се ушур не тражи
Минут ћутања; епизоде из босанског рата 1992–95.
Ехо бескраја
Последњи ђерам
Studies on English and Serbian Language
Ратни сукоби на границама Републике Српске 1992.
Одјеци Шурманачке јаме
Терор над Србима у Горажду
Мирис зрелог жита 