„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Здраво, како је на земљи
Večernji za Belgrad
Док се не јаве пијетли
Српска народна Европа – роман о вестима дана
Књига о Синиши Кордићу
Ширином ме притишће равница
Želje i kazna: priča o Tantalu
Бешчашће ближњих
Да се прича и памти
Књижевнокритичка освјетљења 