У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Блиске даљине – Москва и Кијев
Косово и Метохија – српска баштина
Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића
Zapisi sa putovanja
Сербская православная церковь в Дубровнике
Српски културни наратив
Приређивање Кочића – обмане и промашаји
Fanika
Вредновање књижевног текста
Uvod u filozofiju 3. Problemi
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka 