Теспидове таљиге – есеји и студије о позоришту

„Ве­ћи­на огле­да и чла­на­ка са­ку­пље­них у овој књи­зи об­ја­вље­на је већ по­о­дав­но, по ра­зним ли­сто­ви­ма, ча­со­пи­си­ма, збор­ни­ци­ма и дру­гим слич­ним пу­бли­ка­ци­ја­ма. Не­ки и ви­ше пу­та, у раз­ли­чи­тим вер­зи­ја­ма. Три и у за­себ­ној књи­жи­ци, под на­сло­вом Вре­ме у дра­ми. За два, ме­ђу­тим, нисам знао ништа поуздано: Позоришни знак или знаци у позоришту и Антички мит и модерна драма су били сачувани само у рукопису и, мада сам готово сигуран да су и они својевремено били објављени, нисам био у стању навести ни место ни време. Но на томе не остаде. На сцену ступи Радомир Путник пошто је једну прву верзију књиге прочитао док је још била у припреми и понуди ми да други од ова два текста објави у Театрону. Што би и учи­ње­но. И та­ко и овај есеј од­но­сно би­бли­о­граф­ски по­да­так о ње­му на­ђе сво­је ме­сто ме­ђу оста­ли­ма ко­ји су на­ве­де­ни хро­но­ло­шким ре­дом у бе­ле­шци на кра­ју књи­ге.

Као што се да ви­де­ти из тог спи­ска, мал­те­не сви, осим са­мо не­ко­ли­ко ча­сних из­у­зе­та­ка, по­ти­чу из дав­них вре­ме­на, чак из про­шлог ве­ка. То об­ја­шња­ва и мо­жда бар до­не­кле оправ­да­ва чи­ње­ни­цу да ће се у њи­ма ја­мач­но на­ћи по­не­што, ако не и мно­го што­шта, за­ста­ре­лог или пре­ва­зи­ђе­ног. Ако сам се упр­кос то­ме ипак од­лу­чио да их по­но­во об­ја­вим ов­де, то је је­ди­но за­то што сам од­не­куд, мо­жда пот­пу­но нео­прав­да­но, ваљ­да из не­ке са­свим нео­бја­шњи­ве за­сле­пље­но­сти, у сва­ком слу­ча­ју чвр­сто и не­из­ле­чи­во, уобра­зио да је у њи­ма ипак оста­ло по­не­што што ни­је за ба­ца­ње. Да им, иако су јамачно мало убајатили, није баш у пот­пу­но­сти ис­те­као рок употребљивости. Како бих ту опасност бар донекле умањио и свео на меру која ми се чинила колико-толико подношљивом, направио сам доста строг избор – наравно, по сопственом, сасвим субјективном и потпуно немеродавном мишљењу – дајући извесну предност претежно или потпуно теоријски усмереним текстовима. Мислио сам – или ми се то тек тако привиђало – да се по њима плесан времена нешто спорије хватала.“ (Аутор)