Бранко Тошовић
Бранко Тошовић рођен је у Виховићима код Калиновика (1949). Ту је завршио осмогодишњу школу (1964). Матурирао је у сарајевској Првој гимназији (1968), а дипломирао на Одсјеку за словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Сарајеву (1973). На истом факултету магистрирао је (1979) и докторирао (1983). Три године радио је у Гимназији „Огњен Прица“ (1973–1977), а петнаест провео на Филозофском факултету у Сарајеву као асистент приправник, асистент, доцент и ванредни професор (1977–1992). У два наврата био је лектор српскохрватског језика на Московском државном Универзитету (1985–1989, 1992–1993). Школске 1992/1993. године радио је као водећи научни сарадник Института за лингвистику Руске академије наука и научни сарадник Института за руски језик „А. С. Пушкин“. Од 1996. до 2016. године био је редовни професор на Универзитету у Грацу. Од тада је у звању професора емеритуса. Један семестар провео је као гостујући професор на Универзитету у Лајпцигу (1995). Био је двије и по школске године гостујући професор на Универзитету у Манхајму (1993–1995), двије на Филозофском факултету у Задру и три на Филозофском факултету у Загребу, гдје је као први спољни предавач почео да држи наставу из српског језика (2001–2004). Гостовао је краће вријеме (до седам дана) на низу европских универзитета: Тарту (1989), Познањ (1997), Љовен (1998), Братислава (1999), Љубљана (1999), Варшава (2000), Велико Трново (2002), Нови Сад (2005), Мостар (2007), Москва (2008), Инсбрук (2008), Скопље (2008), Пула (2009), Санкт-Петербург (2011), Вишеград (2012), Љубљана (2012), Бихаћ (2013), Минск (2013), Загреб (2014), Краснојарск (2014), Вршац (2014), Москва (2014), Москва (2015), Скопље (2016), Москва (2017), Букурешт (2017), Москва (2018). Учествовао је на великом броју међународних научних скупова (конференција, симпозијума, конгреса).
Објавио је на више језика (највише на српском, руском, њемачком и македонском) око 500 научних и стручних радова у Аустрији, Њемачкој, Мађарској, Јапану и у свим словенским земљама. Написао је 24 монографије и приредио 34 зборника штампаних у Аустрији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Њемачкој, Пољској, Русији и Србији. Уређивао је часописе СЛАВИСТ и ПРИЗМА (које је покренуо у Сарајеву 1989). У два мандата вршио је функцију предсједника Одсјека за славистику на Филозофском факултету у Сарајеву, једном је обављао дужност директора Института за славистику у Грацу. Био је члан Предсједништва МАПРЈАЛ-а, предсједник Славистичког друштва БиХ (чије је оснивање иницирао) и предсједник Друштва за примијењену лингвистику БиХ. Члан је издавачког савјета часописа СТИЛИСТИКА Пољске академије наука (1995–), СЛАВИСТИКА Славистичког друштва Србије (2005–) и PHILOLOGICAL STUDIES (2010–) и др.
Руководилац је сљедећих научних пројеката (актуелних и завршених): 1. Разлике између српског, хрватског и босанског/бошњачког језика (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу, 2006–2009), 2. Поредбена анализа начина вршења глаголске радње у словенским језицима – Studium porównawcze nad kategorią semantyczno-słowotwórczą Aktionarten w językach slowiańskich (пољско-аустријски пројекат заједно са Јадвигом Ставницком из Катовица; Ministerium Nauki i Szkolnictwa Wyższego, 2006–2009), 3. Online rječnik bosanskog/bošnjačkog, hrvatskog, srpskog i njemačkog jezika (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу, 2008–), 4. Andrić-Initiative: Ivo Andrić u evropskom kontekstu jezika (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу, 2007–), 5. Лирски, хумористички и сатирички свијет Бранка Ћопића (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу – Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, 2011–), 6. Моно- и мултилингвални електронски корпус македонског језика (аустријско-македонски пројекат; Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу – Филолошки факултет „Блаже Конески“ у Скопљу, 2009–2016), 7. Нови славистички хоризонти (студентски пројекат; Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу, 2003–2017), 8. Gralis – славистички лингвистички портал Универзитета „Карл Франц“ у Грацу (2010–). У оквиру првог пројекта развио је (а) паралелни Gralis корпус за проучавање српског, хрватског и бошњачког језика, (б) програм Akzentarium за учење и истраживање нагласка.