„Милинковићева поезија је за часне људе, са јасним опредељењима према човеку; она је за оне читаоце који се руководе светлошћу и полетом духа, а не тренутним задовољством. Јасно издиференцирани ставови, часни, витешки манири доприносе да се лирски субјекат са истим интензитетом радује сусрету са пријатељем, професором и вољеном женом, да осети горчину Ниобине сузе и дубину Орфејевог уздаха.
Милинковић је овом песничком збирком показао да је могуће из сопственог лирског набоја мислити на друге и о другима; да лакоћа певања долази из искрености онога који пева и да је искреност израженог, мерило и основ у свим епохама и књижевним правцима. […] Још једном је потврдио значај и сврсисходност певања, а себе је показао као рефлексивног песника јасних асоцијација, лиричара који је овладао мером, како у погледу организације стиха, тако и у погледу дозирања емоција. То је допринело да његова поезија буде јасна, лепа, складна, свежа и модерна истовремено.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)
Љубавна писма прочитана после педесет година
Прави Сремац има три шешира
Večernji za Belgrad
Душа на длану
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Свитак над Лепеницом
Проповед
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Мирис зрелог жита
Похвала међу рекама 