„Милинковићева поезија је за часне људе, са јасним опредељењима према човеку; она је за оне читаоце који се руководе светлошћу и полетом духа, а не тренутним задовољством. Јасно издиференцирани ставови, часни, витешки манири доприносе да се лирски субјекат са истим интензитетом радује сусрету са пријатељем, професором и вољеном женом, да осети горчину Ниобине сузе и дубину Орфејевог уздаха.
Милинковић је овом песничком збирком показао да је могуће из сопственог лирског набоја мислити на друге и о другима; да лакоћа певања долази из искрености онога који пева и да је искреност израженог, мерило и основ у свим епохама и књижевним правцима. […] Још једном је потврдио значај и сврсисходност певања, а себе је показао као рефлексивног песника јасних асоцијација, лиричара који је овладао мером, како у погледу организације стиха, тако и у погледу дозирања емоција. То је допринело да његова поезија буде јасна, лепа, складна, свежа и модерна истовремено.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)
Минут ћутања; епизоде из босанског рата 1992–95.
Пољубне и погубне песме
Очи Симониде Лепе
Исповест Вуку
Карађорђе и први српски устанак
Смоква у Београду
Срећа преплетена трњем
Срицање облака
Сабрана дјела, Балкански синдром
На крилима Урила
Приче од којих се расте
На усни кап меда
Приватни час историје
Independent State of Croatia – Total Genocide, 1941–1945
Клупко спаса
У златној смоли ћилибара
Кућни праг 