„Милинковићева поезија је за часне људе, са јасним опредељењима према човеку; она је за оне читаоце који се руководе светлошћу и полетом духа, а не тренутним задовољством. Јасно издиференцирани ставови, часни, витешки манири доприносе да се лирски субјекат са истим интензитетом радује сусрету са пријатељем, професором и вољеном женом, да осети горчину Ниобине сузе и дубину Орфејевог уздаха.
Милинковић је овом песничком збирком показао да је могуће из сопственог лирског набоја мислити на друге и о другима; да лакоћа певања долази из искрености онога који пева и да је искреност израженог, мерило и основ у свим епохама и књижевним правцима. […] Још једном је потврдио значај и сврсисходност певања, а себе је показао као рефлексивног песника јасних асоцијација, лиричара који је овладао мером, како у погледу организације стиха, тако и у погледу дозирања емоција. То је допринело да његова поезија буде јасна, лепа, складна, свежа и модерна истовремено.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)
Обриси у магли
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Импулси и утисци
Заблуде и истина о „Цркви босанској“
Смрт, буђење
Унац од најстаријих времена до краја XVI века
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
На усни кап меда
Златно доба Срема
Пут према изгреву сунца
Вајар свјетлости
Ширином ме притишће равница
Несањане приче
Шта би рекао Че
Глуха кућа
Српска православна црква у Дубровнику
Linije sreće
Да се прича и памти
Bea
Козара, споменик нашег памћења
Приче из Новог Травника
Ход за сенком
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Мирис зрелог жита
Отисци времена – из културног летописа Срба у Канади
Тако се гради кућа
Сабрана дјела, Тамо-амо по беломе свету: ћуш-роман
Књига о Дијани Будисављевић
Ипак у небо погледам често
Опиљци
Свитак над Лепеницом
Закоровљена огњишта
Ђевич камен
Док се не јаве пијетли 