Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Не могу престати да трагам. Изнад трагова и сенки
Прави Сремац има три шешира
Мојој Херцеговини
Приче сарајевских избјеглица
Живопис
Najveće nepravde prema srpskim i jugoslovenskim sportistima
Песме и пјесме
Од Бога се ушур не тражи 