Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
Неурамљене слике с пута
Зашто ти ово говорим
Тетоважа ума
Почело је са сновима
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Сабрана дјела, Пасијанс или стрпљење
Бедем на Дрини. Горњодринско ратиште 1914–1915
Случај сликара Мијушковића
Сањалица
На пртинама старине
Са Флором на ти
Не осуђујте је више
Турцизми у пивском говору
Време са укусом пралина
Опиљци
Важно је бити тужан
Свакидашње приче
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Усидрена на броду
Трунто – остварени сан
Звјездани вијенац изнад планине 