Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
Uvod u filozofiju 2. Teškoće
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
Из Божијег врта
Између камена и воде
Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену
У лепој домовини Лужичких Срба
Do večnosti i natrag
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања 