Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
На крилима Урила
Клетва поља Суранова
The Scent of Almond in Cambodia
Мирис зрелог жита
А возови су пролазили, давно...
Школе у држави Немањића
Додир душа
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Српска православна црква у Дубровнику
Не тражим да знаш
Моји професори
Кнегиња Љубица
Сеоски адресар за мање упућене
Бисер на дну мора
Сусрети и казивања
Вук у ратној причи 