Ангелина: љубав и крв

„Ово је нео­бич­на и исти­ни­та при­ча о крат­ком и бур­ном жи­во­ту кра­гу­је­вач­ке пред­рат­не ле­по­ти­це Ан­ге­ли­не Ми­шко­вић, уда­те Авра­мо­вић. Ни­је уоби­ча­је­но да чи­та­лац већ на пр­вој стра­ни­ци књи­ге до­би­ја од­го­вор о смр­ти ове не­срећ­не де­вој­ке, ко­ја ће на­сту­пи­ти од кур­шу­ма у гру­ди­ма. Зна­мо, да­кле, ка­ко ова при­ча за­вр­ша­ва, али све дру­го је тај­на, док се кроз при­чу о љу­ба­ви­ма, ра­ту и стра­да­њу, не упо­зна­мо са са­др­жа­јем ове не­сва­ки­да­шње и за­ни­мљи­ве књи­ге. Да­кле, у пред­го­во­ру и кра­ћем освр­ту на по­чет­ку овог ро­ма­на на­сло­вље­ног име­ном ње­го­ве ју­на­ки­ње Ан­ге­ли­на, пи­сац Дра­ган Па­вло­вић из­но­си ре­ми­ни­сцент­на за­па­жа­ња о жи­во­ту и смр­ти уоп­ште, ука­зу­је и на вла­сти­та оче­ки­ва­ња од бу­ду­ћег чи­та­о­ца. Пре све­га тра­жи стр­пље­ње, јер при­по­вест, ма ко да је при­по­ве­да не­ће и не мо­же ста­ти у две-три ре­че­ни­це. Па­вло­вић ка­же да чи­та­лац на кра­ју пре­су­ђу­је и де­лу и пи­сцу та­ко што ка­да пре­по­зна ле­по­ту емо­ци­ја ко­је га про­жи­ма­ју док пра­ти ток до­га­ђа­ја до­бро је ако та­да осе­ти ус­хи­ће­ње од про­жи­вље­ног.

Све се од­ви­ја у ре­жи­ји овог пи­сца као у ки­не­ма­то­гра­фу и чи­та­лац је не­при­мет­но уву­чен у са­др­жај при­че ко­ја – ка­ко се раз­ви­ја све је увер­љи­ви­ја, ма­да и те­шка за по­и­ма­ње, јер смо у овим вре­ме­ни­ма ушу­шка­ни ла­жним из­о­би­љем ко­је­че­га и ско­ро да и не раз­ми­шља­мо о не­ким стра­дал­ним и ми­ну­лим вре­ме­ни­ма на­ших пре­да­ка, ми­сле­ћи да је све то део про­шло­сти, а Па­вло­вић нас упо­зо­ра­ва и опо­ми­ње да ни­је та­ко и да зло мо­же сва­ког тре­нут­ка, па и са­да, да се по­вам­пи­ри. Све је већ ре­че­но и за­пи­са­но о тим пред­рат­ним и на­ро­чи­то рат­ним вре­ме­ни­ма. Зло је ука­лу­пље­но, кла­си­фи­ко­ва­но и раз­об­ли­че­но. За по­што­ва­о­це исто­риј­ских зби­ва­ња, ова књи­га је нај­бо­љи до­ку­мент ко­ји го­во­ри о вре­ме­ну ко­је се не сме за­бо­ра­ви­ти.

У књи­жев­ном сми­слу нај­леп­ше стра­ни­це ове књи­ге су ис­пи­са­не на ње­ном кра­ју и док Ан­ге­ли­на че­ка да је из­ве­ду на стре­ља­ње. Ту се от­кри­ва пе­снич­ка ду­ша Дра­га­на Па­вло­ви­ћа у оном нај­пре­фи­ње­ни­јем ма­ни­ру ве­ли­ког са­ња­ра, ко­ји у тим тре­ну­ци­ма пот­пу­ног су­о­ча­ва­ња са исти­ном на­шу ју­на­ки­њу да­ру­је ду­шев­ним, и ми­са­о­ним оза­ре­њи­ма и опи­си­ма ка­ква се у на­шој ли­те­ра­ту­ри рет­ко сре­ћу. То су за­и­ста ле­пе стра­ни­це ове књи­ге ко­ји­ма ће се чи­та­лац на­но­во и на­но­во вра­ћа­ти.“ (из предговора Ве­се­лина Ми­шнића)