Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
Не тражим да знаш
Влаховићи код Љубиња
Обриси у магли
Детлак – село између двије ријеке
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Док неба буде
Сто песама за Максима
Panonska trilogija
Вилма
На пртинама старине
Sećanja i osećanja
Starija poimanja politike 2. Shvatanja politike u srednjem veku i početkom novog veka
Двострукe рефлексиjе
Порука мудрог зеца
Завичајни записи
Браћа Хајдуковићи
Filozofija politike II. Moć i moral
На пучини међа
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Сабрана дјела, Кратки романи 1
Филип
Ипак у небо погледам често
Песник и песма
Сновања
Песме и пјесме
Невеста на прагу
Љубавно пијанство
Не осуђујте је више
Zapisi sa putovanja
Мала приношења
Сусрети и казивања
Јелена, мајка које нема
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
Народ од песме већи
Мојој Херцеговини
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Studije o Blohu, Adornu i Markuzeu
Prošle noći
Шума савијеног дрвећа
Путопис; занимљивости из Француске, Либије и Ирака
Смрт, буђење 