У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Moć i moral 1. Političko umeće
Život i poezija Mubere Pašić
Jezik između biologije i kulture
Рудо у Великом рату 1914–1918.
Блиске даљине – Москва и Кијев
Књижевно дело Милоша Црњанског
Књижевнокритичка освјетљења
Поп Јовичина буна
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka
Ликови жена у Андрићевом делу
Приређивање Кочића – обмане и промашаји 