„Несумњиво је, што се поступка тиче, реч о диктату песникиње умешности да осенчено постане видљиво, а удаљено још ближе, било да се ради о посветним песмама брату, цвету процепку, храсту и трешњи, шумској јагоди, отпоздраву славуја, двема крестама (једној на глави, једној у башти), импозантној Голубачкој тврђави, псу на ужареном асфалту, ораху који оживљава и постаје пуж, смрчи под снежном венчаницом која личи на невесту, Споменику победнику на Калемегдану, укључивању интернета, о оцу, али и о сажетом приказу светске баштине: о Зејтинлику, палати Таџ Махал, код Џајпура у Индији, звуцима Моцарта из фонтане у Јеревану, белим ноћима у Петрограду, музеју Прадо у Мадриду, о норвешким извијуганим фјордовима и Давидовом нагом кипу у Фиренци, о нестварним чипкама у врту славне Алхамбре у Шпанији, забрањеном граду у Пекингу и другим примерима оставштине из светске културне баштине.
Ово су, не само, посебни тренуци које је ауторка преточила у драгоцене стихове хаику форме, дарујући, на известан начин, најпре саму себе лепотом властите евокативне природе, а тиме и свог читаоца, да и он посегне за присвајањем њене песничке авантуре, као своје.“ (Из рецензије Душка Новаковића)
¿Qué diría Che?
Живот и пјесма
Znam da nikad ne smem stati
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Очи сунчеве
Преобразбе
Бијела лица несаница
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Тетоважа ума
Истина о смрти је лаж
У златној смоли ћилибара
Tёплый каменный лёд
На утабаној стази немира
Ходам по дуги
Поруке љубави краљице Итаке
До мене је
Сунчани поздрав
Док се не јаве пијетли
Свих ових дана
Невеста на прагу 