Хаику записи

„Не­су­мњи­во је, што се по­ступ­ка ти­че, реч о дик­та­ту песникиње уме­шно­сти да осен­че­но по­ста­не ви­дљи­во, а уда­ље­но још бли­же, би­ло да се ра­ди о по­свет­ним пе­сма­ма бра­ту, цве­ту про­цеп­ку, хра­сту и тре­шњи, шум­ској ја­го­ди, от­по­здра­ву сла­ву­ја, две­ма кре­ста­ма (јед­ној на гла­ви, јед­ној у ба­шти), им­по­зант­ној Го­лу­бач­кој твр­ђа­ви, псу на ужа­ре­ном ас­фал­ту, ора­ху ко­ји ожи­вља­ва и по­ста­је пуж, смр­чи под сне­жном вен­ча­ни­цом ко­ја ли­чи на не­ве­сту, Спо­ме­ни­ку по­бед­ни­ку на Ка­ле­мег­да­ну, укљу­чи­ва­њу ин­тер­не­та, о оцу, али и о са­же­том при­ка­зу свет­ске ба­шти­не: о Зеј­тин­ли­ку, па­ла­ти Таџ Ма­хал, код Џај­пу­ра у Ин­ди­ји, зву­ци­ма Мо­цар­та из фон­та­не у Је­ре­ва­ну, бе­лим но­ћи­ма у Пе­тро­гра­ду, му­зе­ју Пра­до у Ма­дри­ду, о нор­ве­шким из­ви­ју­га­ним фјор­до­ви­ма и Да­ви­до­вом на­гом ки­пу у Фи­рен­ци, о не­ствар­ним чип­ка­ма у вр­ту слав­не Ал­хам­бре у Шпа­ни­ји, за­бра­ње­ном гра­ду у Пе­кин­гу и дру­гим при­ме­ри­ма остав­шти­не из свет­ске кул­тур­не ба­шти­не.

Ово су, не са­мо, по­себ­ни тре­ну­ци ко­је је аутор­ка пре­то­чи­ла у дра­го­це­не сти­хо­ве ха­и­ку фор­ме, да­ру­ју­ћи, на из­ве­стан на­чин, нај­пре са­му се­бе ле­по­том вла­сти­те ево­ка­тив­не при­ро­де, а ти­ме и свог чи­та­о­ца, да и он по­сег­не за при­сва­ја­њем ње­не пе­снич­ке аван­ту­ре, као сво­је.“ (Из рецензије Душка Новаковића)