Гласно ћутање

„’Са­мо ср­цем до­бро ви­ди­мо’, ка­же Ег­зи­пе­ри у Ма­лом прин­цу, и то осе­ћа и зна ве­ћи­на пе­сни­ка све­та, а на­ша пе­сни­ки­ња са­мо ср­цем и жи­ви. За пе­сни­ки­њу, ко­ја ср­цем ви­ди и осе­ћа­њи­ма до­брим жи­ви и ства­ра, не­ма ма­ле и бе­зна­чај­не те­ме. Њу оча­ра­ва ми­рис тра­ве, су­тон, снег, шу­ма, оба­ла, ка­пљи­це ‘оку­па­не’ и врап­ци ко­ји упр­кос сво­јој број­но­сти оста­ју не­при­ме­ће­ни, a ко­ји има­ју сво­је го­спод­ство ко­је са­мо пе­сник мо­же да при­ме­ти и да нам га от­кри­је.

Ова по­е­зи­ја нас под­сти­че да из дру­гог угла са­гле­да­мо животe и да при­ме­ти­мо оне, на­из­глед, ма­ле ства­ри од ко­јих је и сат­кан жи­вот и сва ње­го­ва чу­де­сност. Не­ма ма­лих ства­ри, све је ве­ли­ко ка­да је оба­сја­но све­тло­шћу Љу­ба­ви. По­е­зи­ја на­ше пе­сни­ки­ње Пла­мен­ке нам от­кри­ва ле­по­ту и ра­дост по­сто­ја­ња, све­до­чи о ва­жно­сти сва­ке из­го­во­ре­не ре­чи и под­сти­че нас да по­шту­је­мо све­ти­њу ре­чи и са­мо­га жи­во­та.” (Из предговора јереја Да­ли­бора Сто­ја­ди­но­вића)