„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Moć i moral 1. Političko umeće
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Ехо бескраја
Ограничење и искључење уговорне одговорности
Из дневника о прочитаним књигама
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Bea
Savremenija poimanja politike 2. Shvatanja politike do kraja 20. veka
Doček
Пријевор, одвајкада у окружењу природних лепота
Свитак над Лепеницом
Tёплый каменный лёд
Filozofija u raskoraku 2. Ispoljavanja čoveka
Uvod u filozofiju 3. Problemi
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Прави Сремац има три шешира
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka
Последњи ђерам 