Дани лете попут зрелог маслачка

„Уз при­лич­ну спи­са­тељ­ску упор­ност, ко­ју Ан­ка Ди­нић ду­гу­је сво­јој лир­ској зна­ти­же­љи, по­себ­но ка­да је реч о пи­са­њу ха­и­ку сти­хо­ва, њен књи­жев­ни опус бо­га­ти­ји је, ре­ци­мо, и оп­се­жни­ји за још јед­ну књи­гу, че­твр­ту по ре­ду под на­зи­вом Да­ни ле­те по­пут зре­лог ма­слач­ка.

Обим­ни­ја не­го прет­ход­не три и те­мат­ски ра­зно­вр­сни­ја у да­ни­ма ко­ји ле­те по­пут ма­слач­ка, сна­жно фи­гу­ри­ра јед­но по­ет­ско на­че­ло да је При­ро­да, као та­ква, у сво­јим ре­ал­ним и ире­ал­ним свој­стви­ма, за­пра­во, нај­ве­ћи пи­сац и да­ро­да­вац ха­и­ку сти­хо­ва. Са­мо их тре­ба осе­ти­ти или ту око нас, или у на­ма, јед­но­став­но убра­ти са тог ње­ног ста­бла и по­ну­ди­ти чи­та­о­ци­ма. Тим на­че­лом ру­ко­во­ди се Ан­ка Ди­нић, мо­же­мо ре­ћи, ве­о­ма успе­шно.

Ана­лог­но то­ме, та­кав од­нос пре­ма при­ро­ди Ан­ку Ди­нић убра­ја у ве­ште ха­и­ђин­ке, на част срп­ској ха­и­ку по­е­зи­ји. Ова кон­ста­та­ци­ја ни­је пот­пу­на ако се њој не при­до­да и це­ла ле­пе­за ње­них емо­тив­них на­бо­ја и ре­фе­рен­ци жи­вих и ак­ту­ел­них, у сми­слу про­ла­зно­сти на­ших људ­ских суд­би­на и вре­ме­на у ко­ји­ма се те суд­би­не од­ви­ја­ју, та­кве ка­кве је­су и на на­чин ко­ји је усло­вљен жи­вот­ним окол­но­сти­ма, па и оним ко­ји у ње­ној по­е­зи­ји пре­те­жу на стра­ни па­ра­док­сал­них чи­ње­ни­ца и од­но­са као што су, ре­ци­мо, све­тло и та­ма, ра­дост и ту­га, оби­ље и не­ма­шти­на, што зна­чењ­ски њен спи­са­тељ­ски на­пор за све­о­бу­хват­но­шћу жи­во­та чи­ни до­стој­ним на­ше чи­та­лач­ке оку­пи­ра­но­сти та­квом по­е­зи­јом, пам­ће­њем, али и на­сле­ђем у ко­ме се пот­хра­њу­ју ре­пре­зен­та­тив­ни мо­де­ли људ­ске ми­сли и ег­зи­стен­ци­је. А то зна­чи да у чо­ве­ку, ко­ји још жи­ви на зе­мљи, нај­ду­же је од свих ин­тен­ци­ја уко­ре­ње­на она нај­ва­жни­ја, а то је да већ ми­ле­ни­ју­ми­ма сла­ви сво­је по­сто­ја­ње.“ (из поговора Душка Новаковића)