Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Сунчани поздрав
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Закоровљена огњишта
Сабрана дјела, Кратки романи 2
Корона
Вукодолске приче
Прыжок Лилит – Лилитин скок
Свих ових дана
Папирна марамица
Мирис фочанских ружа
Распукле зоре
Andrićevi Znakovi – Andrićs Zeichen
Није тешко бити здрав
Правдине зоне сумрака
Kozja ćuprija
Незаборав
Шавник из заборава
Ена са насловне стране
Путују речи 