Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Tёплый каменный лёд
Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића
Приче о истинама
Одјеци Шурманачке јаме
На ручку са животом
Тајна Добровољачке улице
Свитак над Лепеницом
Причај бако још
Скит
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Јутарња капија
Мирис зрелог жита
Да се прича и памти
Календеровци
Одлазак
Сложио чича стотину прича
Распукле зоре
Пољубне и погубне песме
Тражим реч
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Мала приношења
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Мајка у пољу камилице
Случај сликара Мијушковића
Сунчани поздрав
Приватни час историје
Путују речи 