Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Песме
Филип
Крваво љето у Љубињу 1941.
Вајар свјетлости
Књига о Дијани Будисављевић
Вилма
Kozja ćuprija
Професор Златоусти Алкион
Књига мудрости и глупости
Бела крила
Мирис фочанских ружа
Коштана врпца
Године учења
Само за љубав
Свакидашње приче
На усни кап меда 