Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Закоровљена огњишта
Сањалица
Елегије
Поруке љубави краљице Итаке
На ручку са животом
¿Qué diría Che?
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Завет љубави
Поглед из оштрог угла
Тражим помиловање – лирске дискусије с Душановим закоником
Венчане тишине
Протини записи
Са Флором на ти
Фоча; вријеме и догађаји
Мириси панонских трава
Мирис зрелог жита
Од Бога се ушур не тражи
Живот и пјесма
Сновања
Studies on English and Serbian Language
Љубавно пијанство 