„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Studije o Blohu, Adornu i Markuzeu
Uvod u filozofiju 2. Teškoće
Срби у Мостару; расправе и огледи
Filozofija i politika: globalizovanje, evropeizovanje, balkanizovanje
Knjiga o Mostaru
Ратни сукоби на границама Републике Српске 1992.
Епископија захумско-херцеговачка
Учитељ – L’instituteur, Париз–Paris (1917–1918)
У лавиринту стихије савременог света, питања и чуђења
Ко смо – одакле смо
Џиварска црквена општина
Влаховићи код Љубиња
Грозд живота; преци и потомци братства Чворовића
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Шта би рекао Че
Вајар свјетлости
Сновања 