„Доживљајне светове у поезији Ружица Комар везује за себе, емотивно и медитативно (бол, лепота, светлост, камен, мајка, реч, очи). Колико год да симбол мајке у модерној психоанализи добија вредност архетипа, у песникиње она означава сигурност уточишта, топлине, нежности, хране; вечити је непребол због нестанка. Највећа милост мајчина је рука. Најтежи је бол мајчина суза. Неисцрпан мотив и неизбледива присутност. Око, ако је уз реч, у хармонији се прогледа. Ако је око срце, око је љубави, духовно и светло. Ако је злооко, око је гуја. Око је уз сунце суделовање у космосу, живот, трагање за суштином. Упија бол, и лепоту, жуди, прима и одриче љубав. Свеоко. […]
Шта би Херцеговина без камена?! Човек и камен у двојаком кретању успона и силаска (са Сизифом и без Сизифа). Ако бисмо ка херцеговачком кршу, онда бисмо води дозволили да камен милује и мије, да се камену удахне и пробуди окамењена душа, да се сваки камен веже за душу песника. Лирски субјект је камену наклоњен дубоко и трајно; те је он камен драган води, јастук за под главу у тврдим ноћима несна. Стециште гуја (ако те злог означе). Камен близу слободи.
Остаје реч. На почетку. И на крају. Реч се разнородно оглашава. Зазвучи у крику, у вриску, у муку, у зрачној сузи, у неуспелом покушају, у ненадокнадивом губитку. Происходи из непојамних дубина и са недохватних висина. Из случајних сусрета и додира из пепела. Опора, мучна, али и сунчани додир у бескрају радости, привиди лепоте. Привремено, дакако! […]
Слово које увезује све боје, слике, сва проницања, мноштво асоцијација, метафора и симбола јесте СВЕЉУБАВ. У отпору и утехи, у вечитој борби светла и таме, слободе и окова. Спаја да би у скоку преко реке остала у старости снага сањара. СВЕЉУБАВ, светлосни сан, недодири звезданих стаза. Остају речи, очи СВЕЉУБАВИ.
Нема у форми песама Ружице Комар глаголских облика, сваки је појам симбол за себе. Стих је (по њеном обичају) дуг, богат у значењима. Строфа се шири и умножава. По својој експресивности, по разуђеном стиху, по многостраности мотива могла би књига бити пое ма или поетски роман. Да је само још мало проширене и увезане нарације. Али није. Остаје поезија зачудна, ван сваког клишеа, на међи ововремених мотива и надреалног исказа.“ (Из рецензије Гордане Влаховић)
Одсјај душе
Блиске даљине – Москва и Кијев
Putem zaspalog vetra
Бела крила
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Есеји о уметности
Како је почео рат у Босни и Херцеговини 1992.
Одрастање – сан, па буђење
Отац мој; антологија песама о оцу српских песника рођених у 20. веку
Помени
Епископија захумско-херцеговачка
Бен Акибино путовање по Европама
Листања
Тајна живота и тајна уметности
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Писмо галебу
Срби у Мостару; расправе и огледи
Шта би рекао Че
Латице једног цвијета
Do večnosti i natrag
Случај сликара Мијушковића
Путују речи
Скит
Преобразбе
Обрадујте најдраже
Стаза
Мојој Херцеговини
Od podela do genocida – stradanje Srba u Slavoniji 1941–1945
Сеоски адресар за мање упућене
Портрети највећих српских индустријалаца, књига друга
Тетоважа ума
Цица контејнерка
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Велико срце 