На пучини међа

Песников оживљај света је таман, атмосфера узнемирености и разочараности га прати, а све надјачава свест о узалудности људских (и сопствених) напора, прихватање и неприхватање судбине – „зима незадовољаства“ расте и преплављује па је поезија начин пружања отпора и непристајања. Ипак, оно што нам пише књижевна придошлица М. Ј. Ивановић није „писање под притиском“ већ писање под теретом – не само животних недаћа већ и тугe за изгубљеним оцем… Отуда се поезија намеће као једина утеха, али она која жели да промени представу о животу, а песме се читају као душевне исказнице које не ћуте пред животом…