Тајна се опире злу

„Књи­га Иза­бра­не пје­сме по­де­ље­на је у не­ко­ли­ко пе­снич­ких кру­го­ва, ко­ји пра­те хро­но­ло­ги­ју об­ја­вљи­ва­ња пе­снич­ких збир­ки Го­ра­на Аџи­ћа, док су са­ми ци­клу­си име­но­ва­ни по на­сло­ви­ма тих књи­га: (1) „Од­је­ци”, (2) „Кру­на бо­ла”, (3) „Док је не по­зо­веш, са­мо­ћа не по­сто­ји”, (4) „Зем­ни не­мир” и (5) „Ва­ра­ње де­мо­на”. То је оно што је спо­ља ви­дљи­во, али из ком­по­зи­ци­о­не струк­ту­ре књи­ге не ви­ди се оно основ­но: ауто­кри­тич­ка свест са­мог пе­сни­ка, ње­гов од­нос пре­ма оно­ме што је до са­да на­пи­сао. Иако при­па­да оној вр­сти пе­сни­ка ко­ји пи­шу са­мо он­да ка­да им се учи­ни да има­ју шта (но­во или друк­чи­је) да ка­жу, Аџић, као што се ви­ди из овог из­бо­ра, ни­је нар­ци­со­и­дан пе­сник, бу­ду­ћи да пре­ма оно­ме што пи­ше има из­гра­ђен (ауто)кри­тич­ки од­нос…“ (Из предговора Бранка Стојановића)