„Од Радивоја Прокопљевића, овдашњег и свагдашњег песника, књижевног намесника, добили смо на поклон и уживање књигу, нашу слику и прилику о нама какви јесмо или смо били или се радо присећамо из прича крај топлих пећи, испричаних неких давних снежних ноћи.
Радивој нас враћа пред огледало, у вајате, у дворишта, у штале, воћњаке, међу класје, међу траве, сунцокрете, међу људе, за астале и на сокаке.
Ненаметљиво као рађање дана суочава нас са исконом. Поново миришемо на заборављене себе, на врућу, белу погачу, на зреле, слатке винограде, поново зној пече очи под ужареном звездом. У зубима нас опет глође укус, родне црне земље…“ (из поговора Радована Дрљаче)
Последњи ђерам
Распукле зоре
Porodice potomaka rodonačelnika Marka Pecikoze iz Višegrada
Путују речи
Не знам, још увек
Завет љубави
Prošle noći
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Љубавно пијанство
Са Флором на ти 