Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Коштана врпца
Приватни час историје
Манифест - песме очаја
Двострукe рефлексиjе
Пут према изгреву сунца
Мириси панонских трава
Прокине приче
Венчане тишине
Одсјај душе
Не тражим да знаш
Искре
Прави Сремац има три шешира
Шта би рекао Че
Бекства и трагања
Док се не јаве пијетли
Дванаест
Здраво, како је на земљи
Писмо галебу
У времена кругу 