Вилин коњиц

„Пе­сни­ки­ња нам се пред­ста­вља као до­ми­нан­тан пред­став­ник љу­би­те­ља при­ро­де што ис­ка­зу­је ши­ро­ким из­бо­ром те­ма и фор­ми. Притом, из ове по­е­зи­је из­ви­ре пот­пу­на све­жи­на са­вре­ме­но­сти, ле­по­та ми­сли и склад­но ода­бра­них ри­ма. Ве­чи­та ак­ту­ел­ност при­влач­но­сти при­ро­де и свих зби­ва­ња у њој, упот­пу­ње­на је бо­гат­ством те­ма и мо­ти­ва. Де­ло пре­ва­зи­ла­зи мо­гућ­ност јед­но­став­них асо­ци­ја­ци­ја та­ко да је на склад­ном је­дин­ству за­ми­сли, емо­ци­ја и по­ру­ка до­шло до увер­љи­вог ли­те­рар­ног оства­ре­ња. Чи­ни се од ова три кључ­на еле­мен­та нај­ви­ше до из­ра­жа­ја до­ла­зи баш по­ру­ка, као нај­ва­жни­ји под­сти­цај за раз­ми­шља­ње. Го­во­ре­ћи о на­сто­ја­њу пу­жа да стек­не соп­стве­ну ку­ћу, Дра­ги­ца Ђе­кић по­ру­чу­је:

Ма­кар би­ла без ог­њи­шта, / жи­вот без ку­ће ни­је ни­шта.

Оно чи­ме су увек ис­ти­ца­ла ова пе­сни­ки­ња је­сте спе­ци­фич­но осе­ћа­ње за стих ко­је до­во­ди до от­кри­ћа но­вих, ори­ги­нал­них оства­ре­ња. За та­квог ства­ра­о­ца се ка­же да је да­ро­вит, да до­но­си не­што но­во, чи­ме нас на­дах­њу­је, што нас на­го­ни да се ду­же за­др­жи­мо над по­ет­ским оства­ре­њем, да про­чи­та­мо по­но­во до­жи­вља­ва­ју­ћи, сти­хо­ве као но­во ли­те­рар­но шти­во. Нај­леп­ша осо­би­на по­е­зи­је са­сто­ји се у ства­ра­њу сли­ка у чи­та­о­че­вој све­сти, што је до­каз пе­сни­ко­ве осо­бе­не да­ро­ви­то­сти.

Са­вре­ме­ност ства­ра­лач­ког по­ступ­ка не огра­ни­ча­ва овој пе­сни­ки­њи мо­гућ­ност ду­бљег ми­са­о­ног за­ла­ска у по­ет­ску сли­ко­ви­тост као ни у искре­ност ка­зи­ва­ња. На­про­тив, сли­ке ко­је ства­ра ши­ре се кроз про­стор и вре­ме, ства­ра­ју­ћи ле­пи ку­так при­ро­де пред на­шим очи­ма. То се нај­бо­ље за­па­жа у пе­сми о вр­би ко­ја из­гле­да као да је за­у­зе­ла ме­сто на кра­љев­ском пре­сто­лу где јој да гла­ви сја­ји кру­на:

Кад на вр­би за­сја кру­на / и на­пу­па врх са жбу­на, / тад је шу­ма пе­сме пу­на, / за­тво­ре­ног не­ма кљу­на.

Уз ја­сно из­ра­же­ну осо­би­ну па­жљи­вог по­сма­тра­ча и бри­жљи­вог бе­ле­жни­ка до­га­ђа­ња у при­ро­ди, пе­сни­ки­ња по­се­ду­је и вред­ну осо­би­ну раз­у­ме­ва­ња и пра­ће­ња са­вре­ме­них до­га­ђа­ња. При том ис­по­ља­ва осе­ћај за ри­там зби­ва­ња про­вла­че­ћи га у му­зи­ку, што се мо­же чу­ти и до­жи­ве­ти при чи­та­њу сти­хо­ва.“ (Из поговора Слободана Станишића)