Ружокрадица

„Ру­жо­кра­ди­ца је сли­ка ег­зи­стенци­јал­ног и ду­хов­ног од­раста­ња мла­дих, тра­же­ње и нуђе­ње од­го­во­ра на пи­та­ња ко смо и шта же­ли­мо од око­ли­не и сви­је­та, по­себ­но ка­ко се сна­ћи у суптил­ним, ком­плек­сним и че­сто ком­пли­ко­ва­ним одно­си­ма, ка­кви су не­ми­нов­ни ме­ђу раз­ли­чи­тим поло­ви­ма. То је жи­вот­но ме­ђу­ври­је­ме, у ко­јем ваља про­ћи per aspe­ra ad astra.

Нај­зад, ни­ма­ло слу­ча­јан на­слов. Спи­са­те­љи­ца га је ‘укра­ла’ од Вас­ка По­пе; на­и­ме (то гим­на­зијал­ци си­гур­но зна­ју), та­ко је на­сло­вље­на див­на По­пи­на пје­сма. Ако по­га­ђам ње­ну на­мје­ру, он­да је то же­ља да из ње­не Ру­жо­кра­ди­це и мла­ди чи­та­лац ‘укра­де’ и рас­цвје­та­ле и уве­ле ђу­ли­ће, да их у сво­је ср­це са­кри­је. Усре­ћи­ће и се­бе и оно­га (ону) ко­ји (ко­ја) их про­на­ђе.“ (Из поговора Бошка Ломовића)